ВИДОСАВА ВИДА ВУЛЕВИЋ ЗИМОЊИЋ  ''РАСЛА САМ СА КОСОВСКИМ БОЖУРИМА''

Разговор са Видосавом Зимоњић водио Зоран Вулевић, члан Издавачког савјета часописа ''Глас Холмије'' из Берана

Разговор са Видосавом - Видом Зимоњић из Београда, дипломираним етнологом, књижевницом и преводиоцем са руског језика

Да бисмо нашу саговорницу упознали и приближили читаоцима, пробрали смо неколико битних одредница из биографије њене породице, које се налазе у књизи ''Трешњево – завичај братства Вулевића'' ауторȃ Миодрага-Миша Ненадовог Вулевића и Зорана Новичиног Вулевића, издатој као посебно издање Одбора САНУ за проучавање села и Културно-просветне заједнице Србије у Београду, 2000. г., у оквиру библиотеке ''Хроника села''. Читајући је сазнајемо да је њен отац ''Ракета, четврти син Нова Радоњиног Вулевића из Трешњева, основну школу завршио у Трепчи и гимназију у Беранама. Као бриљантан ђак конкурише и буде примљен у цетињску Богословско-учитељску школу. Радозналог духа, марљив и методичан, интензивно читајући најразличитију литературу (од филозофије и социологије, преко историје и географије до белетритике) користио је сво вријеме школовања да стекне врло широко образовање. Препознавајући маркантне величине у свом роду, Светог Саву и Његоша прије свих, стремио је даље – у простране сфере европске културне и научне баштине – сазнавајући врло млад да се над европским континентом тог времена гомила највећа опасност до тада виђена у историји – фашизам. Избио је Други свјетски рат. Досљедан опредјељењу Ракета се најактивније укључио у устаничке активности: напушта Метохију и враћа се у Трешњево. Углавном живјећи илегално (у друштву Радована Зоговића и Веселина Маслеше) покренуо је са њима лист ''Слободу'' (на планини Коњско изнад Берана). По завршетку рата са супругом и дјецом поново се вратио на КиМ. Преставши да се бави свештеничким позивом (јер је у новој власти добио највише друштвене функције!) – службовао је у Истоку, Ђураковцу, Призрени, Косовској Митровици и Приштини. Ту, у Приштини, даје изузетан допринос организовању институција образовања и културе: оживио је рад школȃ, библиотеке, позоришта; главни је организатор Радио Приштине и први покретач листа '''Јединство'' на српском језику. Није члан Партије, свештеник је, а високи државни функционер – то за оно вријеме бијаше ''случај за Риплија''! Окружен и храбрен својом бројном и вриједном породицом наставио је свој интелектуални ангажман и врло брзо стигао у врх најцијењенијих стручњака за нормативу и књиговодство у Покрајини. Пензионисан је као правни савјетник директора косметског транспортног предузећа ''Косовотранс''. По пензионисању Ракета је са породицом дошао у Нови Београд, гдје је живио до смрти 1987. г. Сахрањен је на новом Бежанијском гробљу у Београду''.
Овдје бисмо могли да прекинемо изношење даљих појединости из његове богате биографије, јер је и оволико података довољно да схватимо како је наша саговорница расла и стасавала уз оца, који је у сваком погледу могао да јој пружи прва релевантна и опширна сазнања из многих научних области које су је интересовале. Иначе, отац Ракета и мајка Јела, дјевојачко Бакић, обродили су двије кћерке (Видосаву-Виду и Персиду-Пеги) и четири сина (Слободана, Душана, Вјекослава-Веска и Драгана). Видосава је у Приштини завршила гимназију ''Иво Лола Рибар'', а затим помоћу стипендије уписала Историјско-филозофски факултет у Београду и дипломирала на групи за етнологију. (Видјети: ''Расли смо уз косовске божуре'' – записи генерације матураната 1956/57 гимназије ''Иво Лола Рибар'', Приштина, Београд, 2016.) Видосава (удата Зимоњић) у браку добија кћерку Весну, магистра економских наука, и сина Златка, дипломираног машинског инжињера. Дјеца јој живе и раде у иностранству, а синовљева кћерка Ема чини њене пензионерске дане радоснијим и срећнијим. Од 1980. г. удовица, живи и ради у Новом Београду.

Видосава – Вида Зимоњић показује ''Лексикон српско-латинских речи и израза'' (''Народна књига'', Београд, 2007.) који је званично одобрен као допунска литература за студије на Филолошком факултету у Београду на Одсјеку за романистику

Била је врло ангажована у многим корисним друштвеним пословима њене генерације. (Видјети: Др Слободан В. Ристановић, ''То су наших руку дела – херојска и славна епопеја омладинских радних акција 1941-1990'', ''Космос'' д.о.о., Београд, 2014., стр. 767). И данас плијени својим активизмом, увијек усмјерена да несебично понуди своја искуства и знања државним институцијама у њиховом настојању да на најбољи начин ријеше врло важна политичка, социјална и разна животна питања свог српског народа, али и припадника других народа, зарад боље будућности свих. Тако је било и овог пута, када је осјетила да као Српкиња, рођена и одрасла на КиМ, образована и упућена у конкретну и живу историју свог народа на КиМ, има дужност да своје искуство и ставове испише својом руком и да их пошаље Генералном секретаријату предсједника Републике Србије, учествујући у дијалогу о КиМ који се одвија на јавној сцени Србије. Како је ово мишљење оцијењено као релевантно, генерални секретар Никола Селаковић јој је писмено одговорио и захвалио се на изнесеним ставовима и корисним сугестијама. То је био и непосредан повод да за наше читаоце пренесем разговор који сам водио са њом на неке актуелне и занимљиве теме.

''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'': Госпођо Зимоњић, уз захвалност што сте нас срдачно и љубазно примили да поразговарамо о актуелним темама нашег друштвеног живота, реците нам на почетку шта бисте, из свог дугог и плодног радног и животног искуства, издвојили као најбитније што би заинтересовало наше читаоце данас?

ЗИМОЊИЋ: Драго ми је да ваша млада и амбициозна редакција овог мени завичајног и драгог часописа који сте покренули пре шест година, прати и мој скромни рад у областима које се сродне са етнологијом, мојом основном вокацијом, и да је пожелела да поприча са мном. Одмах да вам кажем да сам већи део радног века провела у Савезној Скупштини СФРЈ и Савезном заводу за статистику, где сам много тога научила о разним аспектима социоекономског друштвеног развоја и учествовала у многим политикама, које су спровођене не само на унутрашњем плану развоја друштва, већ и у бројним међународним пројектима у којима је Југославија била укључена као истакнута чланица покрета несврстаних земаља. Такође, боравак у СССР-у непосредно након завршетка Другог светског рата, где сам заједно са супругом, службеником амбасаде Југославије у Москви боравила десетак година и била предавач многим партијским кадровима и тумач за руски језик, учинио је да се из прве руке обавестим и видим својим очима све предности али и мане социјалистичког уређења те велике земље. Ето, након пуног радног стажа и одласка у пензију, наставила сам да се бавим научним радом и да пишем и објављујем понешто од онога што сам у својим истраживањима откривала. Од свега тога, а као одговор на ваше питање, одабраћу нешто из најскоријег ангажмана. Наиме, заједно са својим колегом Бранком Головићем објавила сам ''Лексикон српско-латинских речи и израза'' (''Народна књига'', Београд, 2007.), а зе његов садржај било је потребно одвојити време за вишегодишњи напоран рад, који ме је упутио, између осталог, да пронађем и да се упознам са важним документима из историје и живота српског народа. И тако, упоређујући српски и латински језик, почело ми је да се намеће, на пример, сазнање о веома великој блискости ова два језика, која се огледала у компатибилности граматике: деклинација именицȃ, заменицȃ и придевȃ, коњугација глаголȃ, склоност ка изрекама (у латинском сентенце, у српском језику пословице) и још којечега сличног о чему овог пута не бих подробније говорила, него вас упућујем на овај наш лексикон, уколико то није нескромно с моје стране! Тако сам се ја, што сам дубље урањала у латински језик уз девизу ''преко трња – ка звездама'' (''per aspera ad astra''), све више заинтригирала и многим другим сазнањима која не проистичу само из језичке сродности наша два етноса. Наметнуло ми се питање: пошто Срби нису романизовани, значи ли то можда, да смо ми и Тројанци (чији потомак Енеја је основао Лацијум) живели у близини!? Значи ли то можда да ми нисмо дошли са Одре и Висле, већ да смо се одмах по доласку са иранске висоравни населили, не иза него испод Карпата, дакле у Подунављу, па су Словенци отишли даље на запад, за њима Хрвати, а ми населили пределе где и данас живимо (пределе средњег Балкана и далеко на северу преко Панонске низије и далеко на југу до данашње Грчке)? Значи ли то даље да ми Срби спадамо у најстарије народе Европе? Јер, ако је Троја пропала у 10. веку пне, онда смо ми, пошто смо живели преко пута Троје, у Подунављу и испод Карпата, далеко пре тог времена становници подручја на којем данас живимо! Такве ове моје недоумице, али само у почетку, одагнала су истраживања еминентних иностраних научника за које сам се сама интересовала за ову материју, па ће тако угледни универзитетски професор у Утрехту др Марио Алинеји написати у својој студији на ову тему ''да су крајем двадесетих година прошлог века три архелога и троје лингвиста, потпуно независно један од другог, поставили нове теорије порекла индоеввропских народа и језика који утврђују аутохтоност и непрекинут континуитет од палелолита''. Такође, наш истакнути археолог др Ђорђе Јанковић, на основу традиционалних духовних вредности и материјалних артефаката, указујући да ''археологија открива преваре састављача историје, писане да би се манипулисало читавим народима'', децидно тврди да ''Јужни Словени нису дошли са Одре и Висле, већ да су се после доласка са иранске висоравни као и Руси, зауставили око Црног мора, а Јужни Словени населили директно простор Подунавља''. (Видети: ''Др Ђорђе Јанковић, археолог који оспорава тајне историје'', ''Печат'', број 361, Београд 2015.). Шта практично данас значи овакво сазнање? Једноставно истину да, кад Европљани нису имали појма ни да постоји Америка, Срби су на просторима, на којима живе и данас, већ оснивали и правили државе, са високим нивоом културе у свим областима! Наше цркве, манастири и објекти световне културе високо су рангирани и на међународном нивоу. Наравно, многа историјска збивања мењала су судбину српског народа, многи страни завојевачи насртали су на српске земље и народ да би га исељавали и, по могуђству, уништили.

''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'': Из ове широке историјске перспективе можете ли нас превести у нашу данашњу реалност и објаснити нам шта и зашто се догађа овакав историјски процес на КиМ?

ЗИМОЊИЋ: Прво, област Косова и Метохије заиста се често у историји налазила у различитим оклностима. Али, упамтите то, увек је била у саставу Србије! Према свим релевантним историјским подацима, у средњевековној Србији није било Арбанаса. Чак и према турском катастарском попису из 1455. г. за област Вука Бранковића, која је обухватала земљиште и насеља од Качаничка клисуре и јужних падина Шарпланине, на југу од утока реке Рашке као и местȃ са леве и десне стране Неродимке, Ситнице и Ибра, затим и местȃ са обе стране Биначке Мораве, подјабланичка и поткопаоничка насеља, а то је у целини гледало и простор данашњег Косова! Морате знати да су на КиМ три највеће тапије – српске: прва, манастири грађени у доба Немањићȃ, друга, Повеље које су српски владари давали српским манастирима и трећа, Турски пописи, дефтери, а у оном из 1455. г. сви називи местȃ су на српском језику и у њему су уписана имена свих 14662 носиоца домаћинства! Немањићи, уводећи српски народ у православље, уграђују и ктиторске карте на улазу у сваки од бројних манастира! (Видети: Душан Поповац, ''Снови и траггања'', сопствено издање, Београд, 2015.) До кључног преокрета дошло је крајем 17. века. Највеће последице имала је Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. г. (Видети: Синиша Љепојевић, ''Косово и Метохија'', Београд 2006.), када су Аустријанци у сукобу са Турцима претрпели пораз. ''На испражњени благородни простор масовно су се спустили Шиптари са северне Албаније које Турска, с обзиром да су већ били исламизирани, није ни покушала да спречи, ако није и подстицала'', каже овај аутор. Тако на пример, Милан Ракић као конзул у Приштини (1908-1911), шаље извештаје о страдању српског живља, који ''живе између чекића и наковња''. С једне стране Турци, који немају снаге нити желе да их заштите, а са друге Арнаути (како су их Турци звали). Албанци су у 18. веку и у другој половини 19. века, служећи својим и турским интересима, вршили велико етничко чишћење Срба. Само у периоду после Берлинскох конгреса (1878-1912) са ширег простора Старе Србије избегло је око 400 000 Срба, а само са КиМ око 150 000 односно трећина њих. (Видети: Ђорђе Јевтић, ''Све косовске битке'', часопис ''Гимназијалац'', мај 1994.) Њихов пораст највише је обезбедио наталитет. Јер, иако званично имају једну жену, њихова света књига Куран дозвољава да мушкарци исламске вере могу имати и до четири жене! – Али, и све државе које су владале српским простором, без обзира на систем, улагали су у живот и напредак наших Албанаца – Шиптара. Ову истину можемо илустровати понашањем српске државе после Другог балканског рата 1912. г. ''Српска влада није имала намеру да протера Албанце и остало становништво исламске вероисповести, тј. да етнички очисти ово подручје, јер да је имала такве планове могла је то да спроведе током или непосредно после ратних операција. Напротив, она је свима који су тамо живели, гарантовала сва грађанска права и слободе, а Пашић на све начине настојао да различитим мерама Албанце придобије као савезнике''. (Видети: Јован Гајић, ''Први албански напади'', ''Политика'', 22.09.2013.) – У новој Југославији, доношењем Устава Србије 17. јануара 1947. озакоњена су права националних мањина у Аутономној покрајини Војводина и Аутономној области Косово и Метохија. Уведено је обавезно основно образовање, отворен је велики број средњих школа и домова културе, све у циљу подизања образовно-културног нивоа шиптарског становништва, чиме су се стицали услови за њихово укључивање у привредни и административни живот КиМ. КиМ доживљава економски процват: рударскоенергетски и хемијски комбинат у Обилићу са дневним коповима, термоелектране, азотара, индустрија амортизера, текстила, грађевинског материјала, намештаја, прехрамбена, графичка... Сав прогрес, у саставу републике Србије! Сетимо се Устава из 1974. г. , па тада су појединци из редова албанског народа заузимали највише државне функције у земљи! Дакле, падају у воду све тезе о томе како су кроз историју Албанци били експлоатисани, поробљени и били грађани другог реда, то је једноставно неистина!

''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'': На основу свега изреченог, шта сте сугерисали у свом писменом обраћању предсједнику Републике Србије?

ЗИМОЊИЋ: Навела сам много више чињеница него што сам вама данас рекла и сви аргументи воде једном закључку: држава Србија води доследну и исправну политику очувања и унапређења етничких особености кроз оснивање и помагање рада Националних већа мањина, чиме се поспешује њихов хармоничан суживот са већинским народом. Војводина је вековно огледало српске политике по том питању и то данас примећује свако добронамеран, а Србија доживљава и конкретна признања кроз новчану помоћ мађарске владе за своју мањину у нашој земљи. Таквим понашањем Мађари дају пример и другим мањинама како би се могао унапредити заједнички живот и осталих мањина унутар државе Србије, уз све оно што држава може да учини, а чини максимално што може, за развој и складан живот свих њених грађана, без обзира на верску и националну припадност. Стога, у Европу може само цела Србија! Нема изговора како мора бити кажњена због своје политике према мањинама, па ни према Албанцима. Посебно не према Албанцима, јер за њих се највише издвајало у Југославији, ја сам непосредни сведок! Радећи у државним органима знам добро колико је новца, инвестиција и сваке друге врсте помоћи одлазило на развој КиМ, без икакве дискримације, тако да никаквом пропагандом о њиховој дискриминацији данашњи албански екстремисти, уз заглушујућу пропаганду, потпомогнути западним менторима, не могу да испослују независну државу на српској земљи! На крају, КиМ није само конкретно већ и принципијелно питање. Уосталом, зар у Србији живе само Албанци? Зар да друге националне мањине – Мађари, Румуни, Бугари, Словаци, да побројим само оне бројније, због тога што су у некој општини или области Србије остварили већину, могу да однесу тај део Србије у своју државу!? Па, ево, чак и неке вође наших муслимана желе да усред Србије направе посебну територијалну јединицу - Санџак, за свој народ. На основу турцизама који су се одомаћили у српском народу (Ташмајдан, Калемегдан ...) издејствовали су да имају и посебан бошњачки језик!? Сходно свему овоме, написала сам свом председнику да са нашим Албанцима не треба водити преговоре, већ разговоре: питати их који ниво равноправности захтевају од Србије? У погледу националних мањина, које желе да живе у Србији, сматрам следеће: прво, нека свако иде у своју државу, ако му под овим равноправним условима не одговара да живи у Србији, јер сви они имају матичну државу, а Срби само једну – Србију!; друго, нека иду у дијаспору диљем света. Милиони Срба живе у дијаспори бежећи од НАТО бомбардовања и његових последица: по здравље, привредни развој, запошљавање...; и треће, што се САД тиче, пошто су им они, за сад, ''донели државу'', уместо што комадају нашу државу, нека им дају још једну, од своје земље, педесет прву или коју већ, па нека им радни, способни, агилни и поштени Албанци помогну у изградњи најбоље од свих земаља, а нама нека оставе парче слободног звезданог неба изнад Србије!

''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'': Морамо да кажемо да сте Ви једна од оних наших верних читалаца која нас у сваком погледу подстиче да истрајемо у прегнућу да у овом турбулентном времену негујемо српски језик, ћирилично писмо и традиционалне вредности српске културе, па Вас молимо да нам на крају овог разговора кажете нешто што Вас нисмо питали, а хтели бисте да истакнете?

ЗИМОЊИЋ: Нешто што не бих смела да пропустим а да не кажем јесте да ми је велика част да сам се нашла у друштву великана, ваших сарадника! Такође и да у овом часопису налазим много оригиналних и мени нових информација, и то не само са подручја Васојевића, завичаја из којег је моја породица и моји преци, па ме сваки дашак свежине који дође с Комова и Полимља враћа у детињство и прошлост. Каква год да је била она је била наша. Мислим на генерацију која је рођена, расла и стасавала у пламену Другог светског рата, а та генерација воли и поштује све људе и народе који живе у овим крајевима, па их и ја све поздрављам својом песмом у акростиху ''Косовски божури'': 
Крв румена косовских српских витезова Обоји и натопи узаврело бојиште. Сунчеви зраци затреперише. Одсјај њихов, тога Видовданског лета, Стопи се са топлом земљом Косова Поља. И ижђика шарено цвеће, Божури румени загрлише Оклопе, шлемове и Железне мачеве. Усправи се и замириса вртлог усклика – Растите с нама божурима И ви, у којима струји крв оних који обојише наше латице!